Postoje mnoge definicije sreće i mnogobrojne ideje kako se do nje dolazi.

Stendal ni ne pokušava da je definiše jer smatra da se sreća definisanjem smanjuje.
Berkli tvrdi da je srećan onaj koji sebe smatra srećnim.
Za Šopenhauera je srećan onaj ko je vedar a da nije ni mlad, ni lep, ni bogat, ni cenjen.
Horacije kaže da srećnima treba smatrati samo mudrace i dobre ljude.
Kant nam daje savet da činimo ono zbog čega ćemo biti dostojni da budemo srećni.
Sokrat je verovao da je život vrline ono što je najbolje za čoveka i nije verovao da iko može biti srećan ako nije moralno ispravan.
Albert Švajcer ističe da su istinski srećni samo oni koji su tražili i našli način da služe drugima.
Tolstoj ide najdalje i tvrdi da je za sreću potrebno samo jedno – da volimo sve, i dobre i zle. Voleti neprestano je za njega jedini izvor sreće.

Čitala sam malo sve do sada napisano o sreći, podsetila se nekih delova i osetila potrebu da kažem:

• smeh kao stil života,
  
• pozitivne misli i ideje,
  
• uspeh drage osobe
  
• pravi prijatelj na koga mogu da računam,
  
• da svi koje volim budu zdravi,
  
• zadovoljstvo sobom,
  

ovo su stvari do koijh mi je najviše stalo.

Može li nesrećan roditelj da vaspita srećno dete?