Budući da smo svakodnevno izloženi raznim informacijama negativnog sadržaja, budući da uvek više raspravljamo o problemima i negativnim emocijama, mislim da bi bilo lepo da ovde pišemo o pozitvnim iskustvima, našim ili naših prijatelja, poznanika...
Vreme je da se okrenemo pozitvnim stvarima jer njih u svakodnevnom životu ima više, samo se njima mnogo manje bavimo. A pozitvna iskustva itekako zaslužuju da se njima bavimo!

Volela bih kada bi ovo mesto bilo često posećeno, kada bi svako, u trenutku kada se seti nekog svog pozitivnog iskustva, novog ili od ranije, iz bilo koje oblasti, izdvojio par trenutaka i podelio ga sa nama.
Uverena sam da će nam svima dobro doći i da će se naći za svakog ponešto zanimljivo.

Evo, ja bih da podelim jedno svoje davno pozitvno iskustvo sa vama, za početak.

Putovala sam i čitala. Jedna misao, za mene tada potpuno nova, privukla mi je pažnju. Otprilike je glasila ovako: "Ljudi kojima su roditelji u detinjstvu često prigovarali, kasnije i sami imaju snažnu potrebu da prigovaraju drugima."
Sto posto sam našla sebe u tome. Prigovarali su mi svi za sve, bez osnove, usuđujem se da kažem. A ja? E, pa i ja sam nastavila taj obrazac ponašanja prema drugima. Bila sam mlada i nepodnošljiva prigovaračica.
Dala sam sebi reč da više neću da prigovaram. I nisam. Bila sam jako inspirisana i ustrajala sam. Stvari sam počela da rešavam pozitivnim pristupom - smireno, razgovorom, analizom, prihvatanjem tuđih argumenata kao i obrazlaganjem svojih.
Promenilo se mnogo toga. Počela sam bolje da komuniciram sa ljudima svih uzrasta i da prepoznajem osobe koje imaju potrebu za prigovaranjem kao prisilnu potrebu, posledicu negativnog vaspitnog postupka. Mogla sam da im oprostim i da me njihovi prigovori emotivno ne pomere.
Srećna sam što sam u jednom trenutku pronašla ovu rečenicu - zaista mi je bila potrebna.

I ja sam prije bila prigovoracica Sada recimo kad trebam nesto saopstiti nastojim da ne zvuci kao prigovaranje.Evo primjer od juce:muz dosao s posla,i pricamo o dnevnim dogadjanjima.U jednom momentu se sjetim da mu trebam reci da sam njegovu bankovnu karticu nasla slucajno na mjestu gdje bi je kasnije tesko i sam pronasao.Prije bih ja nasla stotinjak prigovora na racun ovoga.Ovaj put sam samo mirno rekla gdje sam je nasla na sta je on normalno prokomentarisao da stvarno mora drugi put pripaziti.

Jedno od iskustava koje smatram dragocenim za moje zdravlje odnosi se na relaksacionu masažu. Krenula sam na masažu zbog bolova u ramenima i laktovima. Bolovi nisu bili ni malo bezazleni. Hirurg na ortopediji je rekao da je to stanje koje se ne može popraviti, već će sa godinama biti samo gore. Išla sam i na neke terapije koje je propisao fizijatar (magnet i laser), međutim, ništa nije pomoglo.
Ove masaže su pomogle do te mere da već godinu dana nemam apsolutno nikakvih problema. Cirkulacija mi je mnogo bolja, članci fleksibilniji i uošte osećam se odlično.
Iako je mladi hirug bio simpatičan, jako mi je drago što nije bio u pravu.

ja sam uvijek bila teska kad su rijeci **volim te** u pitanju...uvijek sam bila ubdjedena da ljudi koje volim to i primjete i znaju i da nije bilo potrebe to govoriti...jednu noc sam sanjala kako u saobracajnoj nesreci meni najdraza tetka pogine i dode kao duh da se oprosti sa mnom...plakala sam u snu,plakala sam i kad sam se probudila,plakala sam i svaki put kad bi nekom prepricavala taj san,jer emocije iz sna nisu nestale...ali pozitivna stvar u svemu tome je bila da kad sam se probudila i dobro isplakala -prvo sto sam uradila je nazvala tetku i rekla joj:hej ja te samo nazvala da ti kazem da te volim

nisam se jos uvijek u potpunosti promjenila kad su te dvije rijeci u pitanju, ali sad se trudim da ako sutra mene ili meni drage osobe ne bude,da bar znaju da sam ih voljela

Jako lepo. Mnogi od nas zaista žive sa pogrešnim uverenjem da ljudi oko nas znaju šta mislimo. Upravo je suprotno. Najčešće ne znaju. I zato treba da im kažemo. Mene je ovo tvoje iskustvo motivisalo da malo bolje razmislim o sebi, kada je o izražavaju stavova i osećanja reč. Bolje ćemo se razumeti i nećemo morati pretpostavljati šta ko misli i oseća.

Priče o pohvalama podsetile su me na jedno moje dragoceno iskustvo.
Kada je moje dete pošlo u školu bilo je veoma zatečeno odnosom učiteljice prema njemu. Znala je da mu kaže: "Ti mali previše pričaš!", ne u smislu da brblja, već se dete javljalo da odgovara na pitanja koje je ona postavljala. Verovatno je bio previše napadan i ona je reagovala tako da se on kontinuirano osećao loše.
Iskoristila sam priliku kada mu je jednom rekla: "Zlato moje pametno!", nakon čega je on bio presrećan, da odem u školu. Došla sam kao da se informišem i usput pomenula kako je jako srećan zbog toga što mu je rekla. Ono ranije nisam pominjala. Nakon toga njihov odnos je bio besprekoran.
To me je naučilo da nastavnicima uvek prilazim na pozitivan način, bez obzira na to šta mislim i kako se osećam. Isticala sam uvek ono najbolje što se moglo izvući. Tako sam najbolje pomogla svom detetu.